Kako pokazuju rezultati istraživanja koje je Tehnički univerzitet u Minhenu sprovodio tokom 10 godina na 80 farmi u Nemačkoj, organska poljoprivreda proizvodi manje hrane, ali je bolja za životnu sredinu, zbog čega bi zemljama mogla da uštedi milijarde eura za zaštitu okoline i sprečavanje posledica klimatskih promena, javlja Juroaktiv.
Za Nemačku i Evropsku uniju podsticanje organske poljoprirede predstavlja politički prioritet definisan u okviru „Strategije od farme do viljuške“, kojom je EU zacrtala da se do 2030. godine organska proizvodnja proširi na 25 posto ukupnog zemljišta, a u Nemačkoj na čak 30 posto. Ako bi se ovi ciljevi ostvarili, moglo bi se uštedeti i do četiri milijarde eura troškova nastalih usled emitovanja gasova staklene bašte, prenosi agencija Tanjug.
U okiru ove studije, koju je podržalo nemačko ministarstvo poljoprivrede, upoređeni su troškovi i negativni efekti na klimu i okolinu konvencionalnog i organskog uzgajanja, na osnovu čega je zaključeno da su implicitni troškovi konvencionalne poljoprivrede viši za 750 do 800 eura po hektaru.
– Istraživači su tokom 10 godina pratili po 40 farmi iz obe grupe, da bi prikupljali i upoređivali podatke. Organske farme koriste znatno manje azota, 20 kilograma po hektaru, dok konvencionalne troše od 80 do 100 kilograma, a za proizvodnju veštačkih đubriva za konvencionalnu poljoprivredu takođe je potreban veliki utrošak energije, objasnio je glavni autor studije Kurt-Jirgen Hilsbergen na prezentaciji u Berlinu.
Istražianje je pokazalo i da organsko uzgajanje zahteva gotovo dvostruko više zemljišta po jedinici žitarica od konvencionalnog. Prema rečima Pitera Brejniga, profesora na Univerzitetu primenjenih nauka Vejhenstefan-Trisdorf, zbog toga je u Nemačkoj i EU već potrebno više zemlje za poljoprivredu nego što je dostupno, a to podiže globalni pritisak na prirodna područja uz neke druge posledice na klimu i biodiverzitet.
– Činjenica je da se ekspanzija organskog uzgajanja uvek povezuje sa biodiverzitetom i klimatskim benefitima, zbog čega je pod sve većim znakom pitanja u naučnoj zajednici – zaključio je Brejnig.
Оставите одговор