Livnica “Ligrap” posluje već 34 godine i ranije se nije razlikovala od drugih livnica, međutim, 1994. godine, kada im je dopalo prvo zvono, sve se promenilo.
– Imali smo malu livnicu i otkupljivali smo bronzu i druge metale. Iako sam bio mali, sećam se da nas je te godine pozvao neki čovek i ponudio tati bronzu. U gepeku je dovezao zvono i svi su stariji bili šokirani, jer su znali da je ono bilo ratni plen. Otac mu je dao oko 300 maraka i sklonio zvono u dvorište. Šest godina je stajalo kod nas i po njemu su napravljeni prvi kalupi, ali ga nikada nismo pretopili. Nakon toliko godina, vraćeno je crkvi u Hrvatskoj sa koje je i skinuto – kaže Nemanja Kremenović i objašnjava da je to zvono njegovoj porodici donelo sreću, prenosi „Blic“.
Kako dalje priča, prva dva pokušaja da izliju zvono su propala, ali do danas, za 16 godina pravljenja zvona, izlili su ih više od 2000, pa Nemanjin otac ima naviku da kaže da se njihov rad svako jutro “čuje” na 2.000 mesta.
– Uglavnom izlivamo zvona od 150, 300 i 500 kilograma, ali smo imali i zvono od četiri tone. Slali smo ih u Australiju, Kanadu, Švedsku, Švajcarsku, pa i u Rusiju. U 95 posto slučajeva bila su naručena za pravoslavne hramove, ali i za nekoliko katoličkih crkava u Hrvatskoj – kaže Nemanja i dodaje da naši ljudi iz dijaspore naručuju srpsko zvono, iako je ono znatno skuplje zbog transporta.
Zvona porodice Kremenović nalaze se i u našim manastirima, kao što su Mileševa, Studenica, Ćelije, Nikolje i Pustinja.
– Tokom ratova zvona su kradena ili uništavana. Postarali smo se da se ona ponovo izliju, neka smo i poklanjali, sve samo da ne utihnu. Prva zvona na crkvi u Kosovskoj Mitrovici, koja su zazvonila posle pet godina tišine, došla su iz naše livnice. Tada je grad utihnuo, a na hiljade ljudi se okupilo oko crkve. Plakali su čak i vojnici Kfora – kaže Nemanja i ističe da će zajedno sa svojim radnicima izliti i dve tone teško zvono za manastir Đurđevi stupovi.
Po priči porodice Kremenović, tehnika izlivanja zvona nije se menjala hiljadu godina, a sada je posao malo lakši, jer imaju struju, a lakši je i transport, međutim sve je drugo ostalo isto. Kako kažu, da bi zvono bilo kvalitetno mora da bude napravljeno od prave bronze. Ukoliko je materijal loš, zvono će pući kao da je od kristala, a može se dobiti i „gluvo zvono“ koje ne pušta ton. Nemanja kaže da su u jednom trenutku imali oko 50 starih zvona u livnici. Iako su molili državu da pomogne i otvori muzej zvona koja su pamtila istoriju, nisu naišli na razumevanje. Zbog finansijske krize morali su da ih pretope, pa čak i zvono iz Italije, koje je datiralo iz 1724. godine, a koje je bilo puklo.
– Ovo je posao koji se voli. Počeli smo sa zvonima, a onda nam je vladika Teodosije iz manastira Dečani doneo polijelej iz 17. veka koji je bio oštećen. Monasi su ga skinuli jer su se plašili napada Albanaca sa Kosova. Mi nismo mogli da ga sastavimo, ali smo uspeli da napravimo kopiju. Tako smo počeli da pravimo i horose, svećnjake i krstove – objašnjava Nemanja.
Оставите одговор