Nedavno je u srpskim medijima odjeknula vest da je jedan broj nekadašnjih državljana Kraljevine Jugoslavije nemačke narodnosti podneo zahteve za restituciju imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata. Iz Agencije za restituciju poručuju da je od dosadašnjih 25.000 zahteva, njih 438 stiglo od stranih državljana, od kojih su 70 podneli Austrijanci, a 43 Nemci, prenosi novosadski „Dnevnik“.
– Negde 2009. godine počeo je proces donošenja Zakona o restituciji, na koji smo uložili mnogo amandmana, ali ih je malo usvojeno. Ttražili smo da se staž računa od oktobra 1944. godine, kada su otvoreni prvi logori za preostale jugoslovenske Nemce i kada su izdata prva rešenja o konfiskaciji imovine s jedinim obrazloženjem – „jer je nemačke nacionalnosti“ – kaže Birgermajer za „Dnevnik“ i podseća da se 1949. raspuštaju logori i logoraši dobijaju rešenja gde će živeti, ali velika većina njih odlazi na prinudni rad do 1951. godine, kada im se nudi mogućnost da kupe jugoslovensko državljanstvo ili da budu proterani.
– Do 1944. već se 250.000 Nemaca povuklo sa nemačkom armijom, dok je od preostalih 250.000 veliki broj završio na prinudnom radu. Tako je 1951. na popisu bilo 59.000 Nemaca, dok ih je sada oko 4.000. Pre rata oko 37 procenata zemljišta u Vojvodini bilo je u vlasništvu građana Jugoslavije nemačke nacionalnosti, i skoro svi mlinovi, livnice, pivare… Niko ih nije obeštetio za sve te gubitke – tvrdi Andreas Birgermajer, uz napomenu da svako ko može da dokumentuje vlasništvo nad naknadno oduzetom imovinom, može da je traži nazad, ali tek nakon pravosnažno okončanog postupka rehabilitacije.
– Računamo da je podneto negde oko 100.000 zahteva potomaka i jugoslovenskih Nemaca za restituciju, na području svih republika bivše države. Samo je „Donau“ čuvao 165 slučajeva koje smo vratili vlasnicima kako bi se sami izborili za svoju imovinu. Svima preporučujemo da se sami upuste u ovaj proces – zaključuje Birgermajer, napominjući da u Novom Sadu u ovom momentu živi oko 800 Nemaca, od kojih su neki u grad došli ne tako davno iz raznih krajeva zemlje i sveta, nošeni poslovnim i porodičnim prilikama.
Kako je proces restitucije imovine predratnih novosadskih Nemaca „pao na pleća“ pojedinačnih naslednika, gotovo je nemoguće utvrditi koji bi se sve objekti, nakon eventualne rehabilitacije mogli vratiti u posed njihove dece i rođaka.
Jedna od najimpresivnijih je svakako Menratova palata na početku današnje ulice Kralja Aleksandra, arhitektonsko zdanje koje je projektovao u stilu „secesije“ čuveni Lipot Baumhorn. Sazdana je 1908. za porodicu Jozefa Menrata, trgovca koji se bavio prevashodno uvozom i prodajom nameštaja, pa i danas nosi ime svog nekadašnjeg vlasnika. Zanimljivo je da je upravo Menrat bio jedan od osnivača i prvi predsednik Švapsko-nemačkog kulturnog saveza „Kulturbunda“ 1920. godine, kada je programsko geslo ove organizacije, „vernost narodu-vernost državi“ podržala i kraljevska Vlada Jugoslavije. Stupanjem na nacista na političku scenu u Nemačkoj, a pogotovo početkom Drugog svetskog rata, upravljanje „Kulturbundom“ i u Jugoslaviji preuzimaju takozvani „obnovitelji“, školovani u matičnoj državi, čiji je novi slogan „vernost narodu-vernost fireru“ sasvim izvesno zapečatio sudbinu svih pripadnika ove masovne organizacije ovdašnjih Nemaca, ali i njihove imovine.
U Agenciji za restituciju navode da je do sada u Novom Sadu vraćeno pređašnjim vlasnicima 116 zgrada, stanova, kuća, poslovnih objekata i preko 17.000 kvadrata neizgrađenog građevinskog zemljišta. U Agenciji kažu da je uslov da stranac bude obeštećen da to do sada nije učinjeno, ali i da postoji reciprocitet s matičnom državom, što jeste slučaj sa Austrijom i Nemačkom. Nakon odluke Višeg suda o rehabilitaciji, ako je do nje i došlo, rehabilitovane osobe biće obeštećene kroz proces restitucije, za koju Agencija procenjuje da će biti potrebno najviše pet godina.
Оставите одговор