Ručno napravljen traktor Aleksandra Ivanovića iz Ursula kod Rekovca, ima dva menjača i čak 20 brzina, od kojih je 16 prednjih i četiri zadnje, a može da postigne brzinu i veću od 100 kilometara na sat.
Ovu „poljoprivrednu mašinu“, napravio je 1990. godine Aleksandrov otac Miodrag, i od tada do danas se nije kvarila, a sem zadnjih guma, nijedan drugi deo ne pripada traktoru. Težak je oko 600 kilograma, što znači da je lakši od fabričkih traktora, pa ipak može da povuče teret od čak 2 tone, prenosi „Politika“.
– Otac, koji je po zanimanju bio stolar, prvo je napravio maketu od lesonita. Onda je naručio da mu se napravi kućište diferencijala, kutija menjača i spojevi. Zadnje gume od traktora „rakovica” je kupio, a sve ostale delove napravio je sam uz moju pomoć. Niko u selu nije verovao da će stolar i dečačak uspeti da sklope delove, a kamo li da će traktor biti u voznom stanju i moći da radi na njivi. Otac je od lima ručno napravio haubu, prednju osovinu, instrument-tablu i poluge, dok je hidraulik sklopio od više delova. Motor, menjač i sklop diferencijala uzeli smo od „Zastavinog” kombija, proizvedenog 1967. godine, oba menjača su „opelova”, svetla su od „stojadina”, prednje gume od „fiće”, a felne od kamiona „dajc” – objašnjava Ivanović.
Traktorom koji je bio napravljen za šest meseci, obrađivali su svoje voćnjake i njive. U međuvremenu su dizel-motor zamenili „opelovim” motorom i od tada ga koriste za sve, od sejanja pšenice i rasturanje đubriva do transporta. Umesto rezervoara Ivanovići su u traktor ugradili bocu iz putničkog automobila za tečnost za pranje stakla, zapremine dva litra, koliko je dovoljno za prelazak tridesetak kilometara.
– Dok sam bio manji, morao sam da se raspravljam sa radnicima na benzinskoj pumpi, jer nisu hteli da sipaju benzin. Ne samo što je naš traktor mali potrošač, već može da razvije brzinu kao i putnički automobil. Uvek ga koristim kada treba nešto da prevezem iz njiva u susednom Kavadaru, jer tamo stignem za 12 minuta, dok bi mi klasičnim traktorom trebalo najmanje 45 minuta – sa ponosom priča Ivanović, i dodaje da mu je u početku bilo teško da se navikne na kombinovanje dva menjača kako bi traktor postigao različite brzine.
Po njegovim navodima, jednom su ga neki momci, koji su točili gorivo u svoju „ladu” na benzinskoj pumpi, zadirkivali, jer je vozeći traktor na glavi imao kacigu. Ništa im nije odgovorio, već ih je pustio da krenu svojim putem. Kako kaže, ubrzo ih je ne samo stigao, već i prestigao, pa ih je zatim sačekao sledećoj raskrsnici, gde su, videvši ga, istrčali iz automobila kako bi se uverili da je to on. Ivanović priznaje da ne zna koliko je brzo vozio, jer na traktoru nema brzinomera, ali mu je prijatelj koji je vozio iza njega, rekao da je kilometar-sat u kolima pokazivao 120 km na čas.
Оставите одговор