Zahvaljujući intenzivnoj sindikalnoj borbi i radničkim štrajkovima u protekle dve godine, u Evropskoj uniji je, prvi put posle inflatornog udara 2021, prošle godine zabeležen izvestan oporavak vrednosti plata po kolektivnim ugovorima, navodi nemačka Fondacija Hans Bekler.
Kako je u svojoj studiji objavila ova fondacija bliska sindikatima, u eurozoni je prošle godine nominalni rast kolektivnih plata iznosio 4,5%, a realni, bez inflacije, 2,1%. Posebno velik porast kupovne moći od 5,4% zabeležen je u Austriji, Portugaliji (4,5%) i Slovačkoj (3,8%), dok je u Nemačkoj iznosio 2,8%, što je takođe iznad proseka eurozone, pokazuje istraživanje Sociološkog instituta (WSI) Fondacije Hans Bekler.
“Tokom krize rast plata je u početku znatno zaostajao za galopirajućom inflacijom, delom i zbog dugotrajnih pregovora o izmenama kolektivnih ugovora. Dok se vode pregovori vlada „primirje“ između poslodavaca i radnika, tako da sindikati nisu mogli blagovremeno da reaguju na nepredviđene događaje kao što su cenovni udari, što je dovelo do pada kupovne moći radnika. Delom i zbog toga, plate su i dalje, uprkos rastu, u svim zemljama izuzev Portugalije, realno niže nego 2020. godine. Pad kupovne moći posebno je drastičan u Češkoj (-11,4%), Italiji (-9,1%) i Španiji (-5,6%)”, pokazuje analiza podataka Evropske komisije o kretanju plata i cena u EU, navodi fondacija.
U celoj eurozoni je prosek bio oko 5% ispod nivoa iz 2020. godine, zbog čega je malo verovatno da će se u skorije vreme usporiti rast plata ugovorenih kolektivnim ugovorima, kako to očekuje Evropska centralna banka (ECB), dodaje se u studiji, prenosi agencija Beta.
Kako se dalje ukazuje, povećanje realnih plata 2023. i 2024. zahtevalo je i pojačanu radničku borbu, a štrajkovi su bili organizovani čak i u zemljama u kojima su jako retki, poput Austrije. Zbog štrajkova je u Nemačkoj izgubljen 21 radni dan na 1.000 zaposlenih, po čemu se ova zemlja, zajedno sa Holandijom, našle na sredini liste EU zemalja.
Računica pokazuje da 21 dan na 1.000 zaposlenih znači da je svaki nemački radnik u proseku štrajkovao deset minuta, ili jednu kratku pauzu za kafu. Daleko više su štrajkovali Francuzi (102 dana), Belgijanci (107), pa i Finci (93 dana). U Francuskoj je to moguće jer sindikati mogu da pozovu na štrajk i kada nema sporova oko kolektivnih ugovora, na primer zbog nezadovoljstva reformom penzionog sistema 2023.
U Švedskoj je prošle godine zbog štrajka izgubljen jedan radni dan na 1.000 radnika, ali su u toj zemlji sa visokim platama odnosi sindikata i poslodavaca tradicionalno kooperativni. Stoga je pažnju privukao štrajk švedskog metalaca protiv tamošnje filijale kompanije Tesla koja je odbila da potpiše kolektivni ugovor. U znak solidarnosti, protiv Tesle štrajkuju i drugi švedski sindikati, čiji članovi Teslo ne dostavljaju poštu, ili joj ne održavaju punjače električnih automobila.
Autori studije su ocenili da su takvi štrajkovi solidarnosti u Nemačkoj mogući samo u vrlo ograničenom obimu, te podsetili da u poslednja vreme i u Nemačkoj postoje inicijative poslodavaca, na primer iz metalske industrije, da se promeni zakon i ograniči pravo radnika na štrajk. S tim u vezi, direktorka WSI Betina Kolrauš je poručila da su zaposlenima potrebni efikasni i prodorni sindikati koji su u stanju da upotrebe sva sredstva radničke borbe.
Оставите одговор