Potraga za stanom u Nemačkoj uglavnom počinje na internetu, na portalima za iznajmljivanje ili kupovinu nekretnina kao što su Immonet.de, Immobilo.de ili Immobilien.de, preko kojih je moguće tražiti odgovarajući stan ili kuću širom Nemačke, a tu je i portal za takozvano „zajedničko stanovanje“ Wg-gesucht.de.
Na ovim portalima nalaze se oglasi s fotografijma, skicama stanova i opisima kako su opremljeni, ali ukoliko se potraga pokaže neuspešnom, sledeća opcija su ulični oglasi. Na banderama, zidovima kuća i u prodavnicama često se mogu naći oglasi u kojima se traži stan. Ako ih duhovito i kreativno napišete, može vam se posrećiti, a nisu retki ni oglasi koji obećavaju novčanu nagradu za posrednika u pronalaženju stana, piše Dojče vele.
Svima koji su spremni da plate za pomoć na raspolaganju su agencije za nekretnine (immobilien), odnosno makleri, ljudi koji posreduju u pronalaženju stana ili stanara. Ova opcija je prilično sigurna, jer će se nešto sigurno pronaći, ali za to se plaća provizija od najviše dve mesečne tzv. hladne kirije plus PDV, a plaća je onaj koji traži, bilo da je u pitanju stanodavac, bilo stanar. Situacija je, međutim, drugačija ako želite da kupite nekretninu, jer u tom slučaju i kupac i prodavac dele troškove posrednika.
U nemačkim gradovima je svake godine sve manje stambenog prostora usled sve većeg priliva ljudi iz inostranstva i sa sela, a godišnje se osam miliona ljudi useli u neki stan ili kuću. To znači da ukoliko uspete da pronađete stan preko interneta, moraćete i da dokažete da ste baš vi prava osoba za njegovo iznajmljivanje. Stoga je vrlo verovatno da će prilikom razgledanja stana pored vas biti i drugih zainteresovanih, pa je uputno da se lepo obučete, pokažete oduševljenje stanom i date do znanja da ste veoma zainteresovani, uvek se smeškajte i ne računajte na sažaljenje.
Vlasnici stana ili makleri će vas ispitivati o navikama, platežnim mogućnostima i kreditnoj sposobnosti, a nju je moguće zatražiti putem interneta od privatne firme „Schufa“, koja raspolaže sa podacima o kreditnim i poslovnim mogućnostima građana, i koja uz pomoć posebnog algoritma za tri do četiri dana pravi kreditni rejting građana. Ako ste tek stigli u Nemačku, onda Schufa nema podatke o vama, pa će vam stanodavac tražiti ugovor o radu ili potvrdu o plati. Zvanično niko ne bi smeo da vas pita za nacionalnost, ali u praksi se i to pitanje često postavlja.
U Nemačkoj su stanovi ili kuće za iznajmljivanje obično prazni, a ponekad nema čak ni sijalica. Nekad je moguće otkupiti neki deo nameštaja od osobe koja je tu pre vas stanovala, ali najčešće ipak morate sve sam da organizujete, pa će svakako bolje proći oni koji su sami svoji majstori ili imaju vešte prijatelje, a i za internet ćete morati sami da se pobrinete. Neke stvari u stanu moraćete sami da sredite, kao i da ga pri iseljenju ostavite u stanju u kakvom ste ga iznajmili, a sve to je utvrđeno ugovorom sa stanodavcem, a obično se odnosi na sređivanje i krečenje zidova.
Za Nemačku je tipično da se prilikom iznajmljivanja pravi razlika između tople i hladne kirije. U toplu su uračunati centralno grejanje, voda i druge komunalije, odnosno “nebenkosten” troškovi od kojih se neki obračunavaju po kvadratnom metru, a neki po broju ljudi koji žive u stanu. Hladna kirija je deo od kirije koji dobija stanodavac i ona je merilo za cenu kvadrata. To konkretno znači da dvosobni stan od 50 kvadrata u Kelnu košta između 450 i 650 eura hladne kirije uz koju dolazi još oko 165 eura za komunalije. Ukoliko ste spremni da živite u manjem gradiću, recimo Delmenhorstu, troškovi hladne kirije će biti manji, negde oko 330 eura.
U Nemačkoj za svaki grad postoji tabela sa propisanim maksimalnim stanarinama u određenim delovima grada (Mietspiegel). Međutim, usled manjka stambenog prostora, mnogi stanodavci podižu cene iznad dozvoljenog nivoa. Od gradova je trenutno najskuplji Minhen sa 10,45 eura hladne stanarine po kvadratu, a slede ga Štutgart, Keln, Hamburg i Frankfurt. Iako su stanarine visoke, Nemačka ostaje zemlja u kojoj se živi pod kirijom, jer 52 posto njenih žitelja stanuje u iznajmljenom prostoru, dok 47 posto njih živi u stanovima ili kućama čiji su vlasnici, što je najmanji procenat vlasništva u čitavoj Evropskoj uniji.
Оставите одговор