Nemačka beleži porast krađa u velikim trgovinskim lancima. Najnovije istraživanje pokazuje da je samo tokom 2024. godine iz prodavnica nestalo robe u vrednosti od oko pet milijardi eura, a da se u krađu upuštaju ne samo siromašni pojedinci, već i organizovane bande, piše Dojče vele.
Rezultati ankete Nemačkog trgovinskog instituta (EHI) za 2024. godinu o „razlikama u zalihama“ između stvarnog i knjiženog stanja, sprovedne u 98 trgovinskih preduzeća, pokazuju da je broj krađa porastao za tri posto u odnosu na prethodnu godinu, što je podiglo ukupan gubitak na oko 4,95 milijardi eura.
Velika većina tih gubitaka, ili oko 4,2 milijarde eura, posledica je krađa koje su počinili kupci, zaposleni, ili dostavljači. EHI upozorava da to i za državnu blagajnu predstavlja gubitak od oko 570 miliona eura nenaplaćenog poreza na promet. EHI takođe navodi da su trgovci bili prinuđeni da nadoknade ove gubitke i pokriju troškove dodatnog osiguranja tako što su podizali cene proizvoda.
Autor ove studije, Frank Horst, procenjuje da bi oko 1,5 posto sadašnjih nivoa cena u prodavnicama moglo biti povezano sa krađama i merama bezbednosti, te upozorava da je i broj organizovanih krađa porastao za 5 posto, na šta otpada trećina ukupnih krađa. Prema njegovim rečima, radi se o pojedincima koji čak prave „spiskove za krađu“, ali i o koordinisanim grupama. U istraživanju se tačno ne navodi koji se artikli najčešće kradu, ali Horst kaže da su obično u pitanju mali, skupi i proizvodi koji se lako dalje prodaju, poput parfema, kozmetike, apsurdno skupih brijača i pribora za brijanje. Pored toga, porastao je i broj krađa skupljih prehrambenih proizvoda poput mesa i sireva.
S druge strane, kriminološkinja Nikol Bogelajn sa Univerziteta u Kelnu sumnju u korisnost ove studije i iznosi procene da čak 98 posto slučajeva krađe uopšte nije otkriveno. Ona kaže da je samo pretpostavka da se većina gubitaka može pripisati krađama. Po njenom mišljenju, gotovo svi slučajevi krađe u radnjama su takozvani „zločini siromaštva“, odnosno prestupi za koje nije potreban poseban trud i trošak, a na njih se prvenstveno odlučuju ljudi koji nemaju novca da kupe neki proizvod.
Мeđutim, Horst tvrdi da krađu u prodavnicama ne treba uvek svoditi na zločin zbog siromaštva jer, prema proceni EHI-ja, dve trećine krađa počine „oportunisti“, odnosno ljudi koji kradu jer im se čini da ih niko ne gleda, a među njima mnogi nisu nužno siromašni. Kako dodaje, posebna priča su i mladi, među kojima gotovo po pravilu kradljivci nisu iz siromašnih porodica, ali im džeparac nije dovoljan da imaju „ono što svi imaju“ u njihovom razredu ili društvu.
Prema službenim statistikama, većina krađa u prodavnicama srazmerno je beznačajna, a podaci nemačke savezne policije pokazuju da je u 66,7 posto otkrivenih i procesuiranih slučajeva krađa vrednost robe bila manja od 50 eura, a u 40,2 posto slučajeva čak ispod 15 eura.
U Nemačkoj je kazna za krađu najčešće novčana, a ako se ne plati, ili ne može da se plati, sledi zatvor. Horst smatra da Nemačka zbog blagih kazni predstavlja „raj“ za kradljivce. Iako zakon predviđa kaznu zatvora do pet godina, u praksi se protiv počinioca u prvom evidentiranom slučaju često ni ne pokreće postupak.
Među nemačkim kriminolozima vodi se rasprava o tome da li „prestupe zbog siromaštva“ treba dekriminalizovati, jer su to najčešće krivična dela bez žrtve i ne zahtevaju krivični progon. S tim u vezi, DW podseća da u Nemačkoj već dugo traju pozivi da se sličan klasičan „prestup zbog siromaštva“ – „švercovanje“ u javnom prevozu, svede na prekršaj, delimično i zato što kažnjavanje opterećuje budžet i zatrpava pravosuđe, budući da zbog tog prestupa godišnje u zatvoru završi između 8.000 i 9.000 ljudi.
Оставите одговор