Koboti su mali roboti koji rade uporedo sa ljudima i nisu zastrašujući kao velike mašine sa metalnim pipcima. Iako ih za sada nema mnogo na tržištu, to bi tokom pandemije lako moglo da se promeni, jer kobot ne može da zarazi ni sebe ni druge i nije mu potrebna finansijska pomoć ako ostane bez posla, piše Dojče vele.
Kompanija Lajtvej 3D je specijalizovana za lasersku trodimenzionalnu štampu metala, a mašinske komponente koje proizvodi u Nidercisenu na zapadu Nemačke toliko su kompleksne da tradicionalna obrada metala nije od pomoći. Korona kriza je uticala na veliki skok prodaje ove mlade kompanije, čak za 53 posto prošle godine. U firmi radi osam zaposlenih, šest ljudi i dva kobota.
– Brzo rastemo, a to je moguće samo kroz automatizaciju. Štampane komponente roboti stavljaju u postrojenja kojima se upravlja putem računara. To je posao pun ponavljanja, pa se programiranje kobota isplati. Oni nisu zamena za zaposlene, već mi takoreći rastemo sa kobotima, budući da ukoliko postoji potreba, odmah pokrećemo automatizaciju. Imamo izuzetno kratko vreme za isporuku, ali je uz pomoć kobota moguć znatno veći stepen opterećenja. Robota podešavam na 24 ili 48 sati, koliko radi bez ikakvih oscilacija – priča šef kompanije Tomas Hilger.
Prema rečima Olafa Gerelsa, portparola novoosnovanog Nemačkog udruženja za robotiku, koje se trudi da kompanije srednje veličine zainteresuje za male kobote, individualna proizvodnja i kratki rokovi uobičajeni su za kompanije sa deset, dvadeset ili trideset zaposlenih, ali to postaje sve teže zbog sve većeg nedostatka stručne radne snage. Zato je, kako kaže, najefikasnije rešenje upotreba raznih vrsta laganih industrijskih robota i kobota, jer su jednostavna rešenja koja se brzo isplate upravo potrebna malim i srednjim industrijskim firmama i zanatskim preduzećima.
Podaci Međunarodne federacije za robotiku (IFR) pokazuju da je 2019. godine u svetu prodato 355.000 konvencionalnih robota za proizvodnju, a samo 18.000 kobota.
– Cena je relativno niska, ali se ponekad potcenjuje koliko je zahtevno uključivanje robota u proces proizvodnje, zbog čega se relativno često dešava da stoji neiskorišćen. Koboti su dizajnirani za saradnju i moguće je ili čak poželjno dodirivanje kao bi se njima upravljalo i kako bi se obučili za rad. Ali tu ima određenih ograničenja, jer ne bi trebalo da im se nameće previsok tempo i ne bi smeli da rade sa šiljastim, oštrim ili vrućim instrumentima, da ne bi povredili ljude – kaže Sebastijan Terštegen sa Instituta za primenjenu nauku o radu iz Diseldorfa i dodaje da koboti mogu lako da se prilagode raznim vrstama poslova, čak i promenjenim radnim uslovima kada se komponente ne postave uvek na isto mesto.
Iako bi koboti trebalo da rasterete proces proizvodnje, mnogi su rezervisani i protive se njihovoj upotrebi. Psiholog Nora Johana Šit sa diseldorfskog instituta smatra da ljudi imaju strah od mašina koje se same pokreću, zbog čega je važno da ti pokreti budu dovoljno spori i da podsećaju na ljudske, a da se ubrzavanje dešava postepeno. Sem toga, i zaposlenima, kako kaže, treba jasno staviti do znanja da imaju viša ovlašćenja i da mogu da zaustave mašinu u svakom trenutku. Stoga ona preporučuje kompanijama da pitaju zaposlene koji poslovi su im fizički teški ili monotoni i kada dolazi do nepravilnog držanja tela, jer bi tako bolje razumeli upotrebu kobota.
Оставите одговор