Nakon što su Uredbom Vlade Srbije 1. januara ove godine ukinuti podsticaji za tretman posebnih tokova otpada, srpske fabrike za reciklažu koje su zapošljavale 15.000 ljudi prinudno su smanjile broj zaposlenih za 70%, upozorio je direktor „E-reciklaže“ iz Niša Ninoslav Milenković.
Prema njegovim rečima, više hiljada radnika je ostalo bez posla i egzistencije, što je uslovilo gašenje radnih mesta i u srodnim delatnostima. On je naveo da su fabrike za reciklažu prestale da rade i preuzimaju tzv. „posebne tokove otpada“, zbog čega se za protekla tri meseca nakupilo oko 30.000 tona elektronskog i električnog otpada, ulja, baterija, akumulatora, starih guma i drugog opasnog otpada, prenosi agencija Beta.
– S obzirom na to da za 2026. godinu ne postoji rešenje pokrivanja troškova tretmana, 120.000 tona otpada će završiti u životnoj sredini i potencijalno izazvati ekološku katastrofu. Ukoliko se sistem reciklaže ne uspostavi na jasan i održiv način, sledeći problem koji nas očekuje nije samo unutrašnji, već i eksterni. Matične kompanije proizvođača koji posluju u Srbiji već traže dokaz da je poslednji kilogram otpada zbrinut u skladu sa propisima. To nije moguće obezbediti u okviru postojećeg ograničenja državne pomoći. Za održivo funkcionisanje sistema potreban je samo deo od 100% sredstava koja se već naplaćuju po osnovu principa „zagađivač plaća“, a govorimo o sredstvima koja već postoje u sistemu, ali nisu na pravi način usmerena – rekao je Milenković i podsetio da u poslednjih 15 godina zagađivači plaćaju trošak tretmana otpada.
On je objasnio da, po osnovu naknada za proizvode koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, zagađivači u budžet uplate oko 10 milijardi dinara, što znači, naglasio je, da novca po osnovu principa „zagađivač plaća“ ima dovoljno za tretman otpada. Problem je nastao, dodao je, jer je finansiranje tretmana otpada definisano novim predlogom uredbe kao državna pomoć.
– Potreban je stabilan mehanizam stalnog finansiranja tretmana i otvorena konkurencija, a ne pojedinačna ili ograničena pomoć. Predloženom Uredbom može se rešiti pitanje usklađenosti sa pravilima, ali ne i pitanje operativnog zbrinjavanja otpada. Potreba generatora otpada da njihov otpad bude preuzet i pravilno tretiran ne može se rešiti instrumentom koji je ograničen na 100.000 eura godišnje, jer je ovde reč o kontinuiranom trošku sistema. Dnevni trošak sistema sada je oko 150.000 eura, jer se njime tretira 100.000 tona otpada godišnje – istakao je Milenković.
Kako je naglasio, svuda u svetu se trošak tretmana otpada pokriva do 80 posto sredstvima zagađivača, dok se oko 20 posto pokriva iz tržišne vrednosti materijala, i svuda u svetu se za trajno finansiranja industrije otpada koristi jedan od tri modela – fond, kolektivni operater ili koncesija. On je poručio da je jasno da se preko noći ne može izgraditi sistem zasnovan na nekom drugom modelu i da ne postoji ništa sporno da država nastavi da administrira sistemom, ali da je za to potreban institucionalni okvir.
Predstavnici srpskih reciklera su 6. marta prisustvovali sastanku sa predstavnicima Ministarstva zaštite životne sredine, ali su ga napustili nezadovoljni nacrtom nove uredbe. Potom su se predstavnici Udruženja reciklera Srbije i Fondacije za organizovano sakupljanje i reciklažu istrošenih baterija i akumulatora „Galenit“ obratili ministarstvu dopisom u kome su poručili da je u novom nacrtu neprihvatljivo to što su podsticaji definisani kao državna pomoć umesto kao produžena odgovornost zagađivača.
Oni su naglasili da je neprihvatljivo i to što se državna pomoć dodeljivala na aukcijama ponuđačima sa najpovoljnijom cenom i što bi novac bio namenjen samo onima koji sakupljaju i sortiraju otpad, a ne i onima koji ga recikliraju.
Оставите одговор