Nemački Lidl uništava poljoprivredu na Balkanu!

Nemački trgovinski lanac „Lidl“ dobio je za Hrvatsku, isto kao i za Rumuniju, kredit Svetske banke (SB) „za pomoć poljoprivredi tih zemalja“, ali primer Rumunije pokazuje da bi tamošnjim seljacima bilo bolje bez te „pomoći“.

U reportaži političkog magazina „Monitor“ nemačke TV „ARD“, novinari su posetili jednu pijacu u Bukureštu. Štandovi su prepuni svežeg voća i povrća, prvoklasni paradajz se prodaje za tek 80 dinara, međutim kupaca jedva da ima. U stvari, mnoge tezge su prazne, zato što seljaci više ne dolaze, jer im se ne isplati. Blizu pijace je hipermarket u kome je još jeftinije, pa niko ne pita odakle to voće i povrće stiže i kakvog je kvaliteta, prenosi „Dojče vele“.

Kredit za razvoj

U Rumuniji je mnogo diskontnih lanaca, ali su Lidl i „Kaufland“ nemačkog „Švarc dajenštajistung KG“ uspeli da osvoje tamošnje tržište. Nemačka kompanija otvorila je 186 trgovina, a kako nemački novinari upozoravaju, to je ostvarila uz kredit Međunarodne finansijske korporacije (IFC), finansijskog servisa Svetske banke za pomoć u razvoju.

Nemački trgovački koncern je dobio kredit od 393 miliona dolara za proširenje svog poslovanja u Hrvatskoj, Srbiji, Poljskoj, Bugarskoj i Rumuniji. Samo za Rumuniju je dobio 67 miliona dolara. Komercijalni uslovi kredita nisu naročito povoljni, ali je on važan kompanijama, jer je to garancija privatnim ulagačima da su taj projekt proverili stručnjaci Svetske banke i odobrili njegovo sprovođenje. S obzirom da državni službenici zemlje za koju je odobren kredit ne sumnjaju u efikasnost Svetske banke i njene sestrinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), bez ikakvih problema izdaju sve potrebne dozvole u najkraćem roku.

Po statutima IFC-a, uslovi za izdavanje takvog kredita jesu da trgovac mora nuditi proizvod koji će moći da kupuje i siromašno stanovništvo, mora da poveća broj lokalnih proizvođača, kao i da otvori nove puteve distribucije za regionalne proizvođače hrane.

Uspostavljanje monopola

Lidl u Rumuniji zaista nudi nešto i najsiromašnijima, ali to čini na način tipičan za koncern koji se u međuvremenu proširio po čitavoj Evropi i postao jedan od najvećih diskonta na svetu. Tako se i u rumunskom Lidlu nude praziluk i salata iz Poljske, šampinjoni iz Mađarske, a luk sa Novog Zelanda. Iako svega toga ima u izobilju i u Rumuniji, u Lidlu novinarima ARD-a priznaju da 71 posto životnih namirnica ne dolazi iz Rumunije. Zbog toga je stanje u „podsticanju proširenja broja lokalnih dobavljača“ postalo još gore. IFC uz kredit traži da se lokalnim poljoprivrednicima i dugoročno ponudi nekakva perspektiva, ali od toga očigledno nema ništa.

U gradu Baleni, pedesetak kilometara od Bukurešta, novcem Evropske unije (EU) izgrađen veliki otkupni centar za poljoprivredne proizvode, odakle se snabdevaju mnogobrojni diskonti. Međutim, otkup zavisi od trenutne tražnje, pa čak ni taj otkupni centar ne zna šta će se tražiti za dva meseca, zbog čega nema ni trajnih ugovora sa seljacima. Ako se roba ne proda, oni moraju da je uzmu nazad. Nekim poljoprivrednicima zato se više ni ne isplati da beru svoje voće i povrće. Iako nadničare moraju da plaćaju samo 1,5 eura na sat, radije preoru čitav rod. Nekima još pomažu njihova deca, ali već mnogi razmišljaju da se radije prijave kao nezaposleni i primaju socijalnu pomoć.

Ucena proizvođača

Svetska banka kao kreditor traži i „nove puteve distribucije za lokalne proizvođače hrane“. Bibijana Stanciolu je teško stvorila svoju malu fabriku tradicionalnog rumunskog džema od šljiva. Njeni proizvodi su se dobro prodavali i bilo ih je na policama rumunskih samoposluga, sve dok joj nisu došli predstavnici Lidla. Tražili su od nje da proizvodi za njih, u većim količinama, ali pod znatno gorim uslovima od onih u kojima radi kao samostalni proizvođač. Takođe su joj pretili da će napraviti vlastiti rumunski džem od šljiva.

Bibijana je uz veliki napor stekla i evropsku deklaraciju za svoj proizvod, tako da je odbila tu ponudu, a Lidl je ubrzo lansirao vlastiti džem, čak za trećinu jeftiniji od njenog. Prehrambeni koncern svakako zna da pogleda popis sastojaka jednog takvog proizvoda i popis brojki nakon slova „E“, ili popis dozvoljenih aditiva kojima se lako menja boja, ukus i konzistencija džema da bi bio što ukusniji i bez najskupljeg sastojka, odnosno svežeg i kvalitetnog voća.

Rumunska proizvođačica džema je tvrdoglava i želi i dalje da proizvodi, makar joj prodaja opada. Ona koristi voće i sastojke samo domaćih proizvođača, dakle ono na šta se obavezao i Lidl. Odakle su njegove šljive to po evropskim propisima čak ne mora ni da piše na teglici.

Zavera bogatih?

Novinari nemačkog „Monitora“ zaključuju da postoje dva skandala. Prvi je to što Lidl radi poljoprivrednicima zemalja u kojima širi svoje filijale, ali drugi je još veći, a to je kako je kompanija iz Nekarsulma uopšte mogla da dobije kredit Svetske banke? U statutima IFC-a jasno piše da se krediti izdaju za projekte „malih i srednjih“ preduzeća koji „ne mogu dobiti sredstava iz privatnih izvora“. Vlasnik Lidla, koncern Švarc dajenštlajstung KG, sa svojim nebrojenim filijalama teško se može ubrojati u „malo i srednje preduzeće“. On već sledeće godine želi da ostvari promet od čak 100 milijardi eura, zbog čega novinarima nije jasno kako je uspeo da objasni Svetskoj banci da „nema pristup privatnom kapitalu“.

Zbog svega toga novinari ARD-a se nadaju da će ovakvu situaciju morati da objasne i članovi veća Svetske banke i IFC-a. U tom veću težina odluke zavisi od uloge koju neka zemlja ima u kapitalu banke, tako da su na prvom mestu Sjedinjene Američke Države (SAD), za njima je Japan, a potom i Nemačka ispred Francuske, Velike Britanije, Indije i Rusije.