Jutros, negde oko šest, probudio sam se ranije nego inače i prilično opušten počeo polagano da se spremam za posao…
Dok sam se oblačio, iz ormana sam izvukao novi kaiš, koji sam dobio na poklon pre par meseci. Nisam ga nosio, jer mi je bio velik i to tačno za jednu rupicu, ali to je bilo dovoljno da landara oko struka. Poklon nisam mogao da vratim, a da poklonim dobiven poklon nekome drugom i nije baš moj stil. Alternative za rešavanje ovog problema su još bile: da se ugojim, da ga odnesem na bušenje na primer kod obućara, ili da sam probušim rupu na kaišu.
Jutros sam ustanovio da se nisam ugojio (sreća u nesreći) i da mi je kaiš i dalje velik. Ta činjenica me je učinila srećnim i smešak zadovoljstva se nazirao na mom licu. Dok mi je druga alternativa prozujala kroz glavu, ukapirao sam da u svakodnevnom stresu nisam ni stigao da pomislim, a kamoli da ga odnesem negde na popravku. Držeći kaiš u ruci, bio sam spreman da ga vratim tamo gde je i bio i prepustim taktici odlaganja rešavanje ovog sitnog problema. Međutim sad nisam žurio i imao sam još dosta vremena pre posla, tako da sam se odlučio da pređem na varijantu „uradi sam“.
Svako ko je pokušao da probuši rupu na kaišu bez odgovarajućeg alata, zna kakva je to muka. Ali ja sam znao da u podrumu imam nova, neupotrebljena klešta baš za tu namenu i da ću za par minuta srediti stvar. Kupio sam ih povoljno i znao sam da će mi sigurno trebati jednog dana. Neverovatno kako mozak funkcioniše, uvek u ovakvim situacijama ispliva neka poslovica ili izreka, koju sam kao klinac sto puta čuo. Tako mi je i sada odzvanjala u glavi rečenica „bez alata nema ni zanata“ dok sam lagano silazio u podrum.
Nekako mi je dobro počeo dan, bio sam dobro raspoložen i čvrsto sam odlučio da od sada promenim svoj ritam kasnog odlaženja u krevet i jutarnje trke. A i za divno čudo, ovog jutra, marfijev zakon nije funkcionisao. Ušao sam u podrum i u čitavom haosu otvorivši prvu kutiju, odmah našao klešta za bušenje rupa (genijalno, bolje ne može biti). Još malo pa rešavam problem. kaiš u levoj i klešta u desnoj ruci. Sve namešteno, stegni, pa stegni jače i kraakkkk. Ne mogu da verujem, metalni prsten koji drži patrone različitih dimenzija za bušenje rupa je jednostavno pukao! Toliko o kvalitetu „povoljno“ kupljenog „no name“ alata koji je posle prve primene završio direktno u đubretu! A, šta se dešava sa kaišom? Sad ima polovično izbušenu rupu, a ja i dalje ne mogu da ga koristim. Izgleda da je u ovom obračunu (koža protiv metala), kvalitetom kaiš pobedio klešta…
Projekat bušenja rupe na kaišu odložen je do daljnjeg, bar dok ne kupim klešta dobrog kvaliteta. Odlučio sam da započet posao odradim do kraja, a uprkos svemu, ostajem pri tome da od danas ustajem ranije. Osim toga, „nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari…“ .
p.s. Novi obračun sledi
Оставите одговор